Za podmirenje potreba proisteklih iz planiranog razvoja termoenergetskih kapaciteta do 2020. godine trenutno nedostaje oko trinaest miliona tona uglja. – Pokrivanje tog manjka moguće samo otvaranjem novih eksploatacionih polja, za koje je izrada studije u završnoj fazi

Eksploatacija uglja u prvom veku trećeg milenijuma, po svemu sudeći, ostaje dominantna za proizvodnju električne energije ne samo u Srbiji nego i u svetu. Uprkos sve većoj orijentaciji da se nestašica struje premosti gradnjom nuklearnih elektrana, kao i povećanom proizvodnjom iz obnovljivih energetskih izvora, proizvodnja uglja za potrebe termoenergetskih kapaciteta ne uzmiče, nego se, naprotiv, stalno povećava. U svetu se, tako, predviđa da će proizvodnja koja će ove godine iznositi 4,2 milijarde tona (reč je o svim vrstama uglja), do 2020. godine narasti na 7,2 milijarde tona. 

Ugalj, znači, ostaje vodeći energent za proizvodnju električne energije, pa je u toku velika investiciona kampanja otvaranja novih rudarskih kapaciteta. Ove tendencije u svetu samo potvrđuju stalan razvoj sistema eksploatacije uglja, uvećane potrebe za širenjem proizvodnih kapaciteta, veće korišćenje postojećih ležišta uglja, kao i otvaranje velikog broja novih površinskih kopova – kaže Slobodan Mitrović, pomoćnik direktora Direkcije EPS-a za strategiju i investicije.

– O svemu tome, uostalom, razgovaralo se i na nedavnoj Međunarodnoj konferenciji „Ugalj 2008“, održanoj u Beogradu, gde su demantovane i glasine o tome da Srbija nema dovoljno uglja za dalji razvoj termoenergetskog sektora. Imajući u vidu bilansne i geološke Za podmirenje potreba proisteklih iz planiranog razvoja termoenergetskih kapaciteta do 2020. godine trenutno nedostaje oko trinaest miliona tona uglja. – Pokrivanje tog manjka moguće samo otvaranjem novih eksploatacionih polja, za koje je izrada studije u završnoj fazi


Tri scenarija za nove kopove rezerve, naime, Srbija sa potencijalom od oko 20 milijardi tona uglja nema dilemu da li će taj energent biti i glavni za sadašnju, kao i za buduću proizvodnju električne energije. A da bi se to i ostvarilo neophodno je aktivnosti usredsrediti na rešavanje glavnih problema, sadržanih u trouglu ciljeva energetske politike, a to su sigurno snabdevanje, konkurentna cena uglja i zaštita životne sredine.


Oslonac na Kolubaru i Kostolac Mitrović ističe da je, stoga, bitno kakva sutrašnjica čeka proizvođače uglja u Srbiji i na koji će način rudarski baseni Kolubare i Kostolca odgovarati sve izraženijim zahtevima za povećanje isporuka uglja garantovanog kvaliteta.

Imajući u vidu nedostatak električne energije, naime, JP EPS je planom razvoja do 2020. godine predvideo izgradnju novih termoenergetskih kapaciteta (četiri nova bloka – Kolubara B 1 i B 2, Kolubara A 6 i Tent B 3, kao i fazno isključivanje ovih postrojenja u TE). Procenjuje se, međutim, da će godišnja proizvodnja uglja sa postojećih kopova u RB „Kolubara“ opasti sa sadašnjih 30 na 11 miliona tona, jer će već u sledećim godinama biće iscrpljeno nekoliko polja ukoliko se ne preduzmu hitne mere u sprovođenju srednjoročnog plana. U istom periodu očekuje se da će tražnja elektrana za ugljem porasti na oko 36 miliona tona godišnje, pa je zbog toga očigledno neophodno da se otvore nova eksploataciona polja.

S tim u vezi u toku je otvaranje novog površinskog kopa „Veliki Crljani“, dok je proširenje i prelazak sa Polja „D“ na Polje „E“ planiran od 2015. godine. S obzirom na takvo stanje rudarskih kapaciteta (zatvaranje iscrpljenih i otvaranje novih kopova), znači nedostaje oko 13 miliona tona uglja, napominje Mitrović, koji dodaje da se za pokrivanje tih potreba predviđa otvaranje novih eksploatacionih polja Južno polje i Radljevo. Pretpostavljena su, zapravo, tri scenarija.


Prema prvom otvorila bi se na tom potesu dva nova kopa (Južno polje i Radljevo), sa proizvodnim kapacitetom od po šest do sedam miliona tona uglja godišnje.

U drugom slučaju predviđa se otvaranje samo jednog kopa sa kojeg bi se proizvodilo oko 10 miliona tona uglja, uz povećanje kapaciteta na drugom kopu ili kopovima.

U trećem scenariju ide se na otvaranje samo jednog novog kopa sa godišnjim kapacitetom proizvodnje uglja od 13 miliona tona.

 Odluka o tome koja će se od tih varijanti prihvatiti doneće se na osnovu ekonomskih parametara, a presudni će biti raspoloživi resursi na poljima i mogući životni vek novog kopa uglja. U završnoj fazi je izrada ove studije, posle koje će biti urađen i Idejni projekat sa studijom opravdanosti. Prema trenutnim sagledavanjima najveće prednosti ima otvaranje novog kopa Radljevo.
 
 Troškovi mogu biti manji i do 30 odsto U Kostolačkom basenu situacija je mnogo jasnija. Površinski kop „Drmno“, kao nosilac proizvodnje, već dogodine trebalo bi da dostigne obim od devet miliona tona lignita.
 
 Sa preseljenim delom rudarske opreme sa kopa „Ćirikovac“ i sa nabavkom novog BTO sistema, koji sa radom treba da započne početkom iduće godine, to je i realan zadatak. Tim pre što za površinske kopove na ovom basenu ne postoji problem eksproprijacije, jer na frontu napredovanja radova nema naseljenih mesta.
 
 
 Prevaziđeni su i problemi oko arheološkog nalazišta Viminacijum, koji se nalazi u zoni kopa, pa sledećih godina ovde preostaju samo aktivnosti na rešavanju odvodnjavanja kopa, kao jedinog rizika koji može da ugrozi realizaciju planirane proizvodnje.  
 
 U cilju realizacije razvoja površinske eksploatacije uglja kao prioritetnog zadatka, kao i za ispunjavanje strategije Kolubarskog i Kostolačkog basena, aktivnosti bi trebalo usmeriti na rešavanje najvećih problema – poručuje Mitrović. – U sledećem srednjoročju temelj zato i predstavljaju nekoliko pravaca razvoja koji se odnose na sigurnost u obezbeđivanju potrebnih količina i kvaliteta lignita za elektrane, zatim na ekonomičniju isporuku lignita elektranama sa nižim cenama i troškovima proizvodnje uglja, kao i na realizaciju nove organizacione strukture saglasno promenama statusa JP u privredna društva.
 
 
 Tu spadaju i eksproprijacija i premeštanje domaćinstava, neophodno zbog napredovanja postojećih frontova radova i za otvaranje novih kopova, rekultivacija zemljišta, zaštita životne sredine i na kraju odnosi sa lokalnom zajednicom. Da bi se obezbedila isporuka neophodnih količina lignita, potrebno je otvaranje zamenskih kapaciteta za postojeće površinske kopove čije će rezerve biti iscrpljene u sledećih pet godina.
 
 Ubrzano se mora raditi i na revitalizaciji i modernizaciji opreme, čija je prosečna starost više od dvadeset godina, kao i na nabavci nove i završetku već nabavljene, a i na dovršavanju proizvodnje dodatnih kapaciteta za otkopavanje jalovine na kopovima u razvoju (nabavka novog BTO sistema za kop „Tamnava-Zapadno polje“ završiće se u drugoj polovini 2009. godine iz kredita EBRD i KfW banke, a pet BTO sistema plaćenih sredstvima EPS-a očekuje se da sa radom počnu već u prvoj polovini iduće godine). Nabavka nove opreme i revitalizacija i modernizacija postojeće zahtevaju, naravno, i dodatno finansijska sredstva.
 
 
 Za traženi kvalitet uglja za elektrane, međutim, neophodan je drugačiji pristup u pogledu iskorišćavanja lignita slabije kalorične moći i uštede potrošnje tečnih goriva za podršku vatre. Jer, softverski model uzorkovanja kvaliteta lignita, automatska oprema za uzorkovanje i merenje i procesni sistem kontrole sa pratećom tehnološkom disciplinom omogućavaju da se kvalitet uglja zabeleži pre procesa otkopavanja, čime se praktično upravlja kvalitetom i tokom otkopavanja, odnosno postiže homogenizacija uglja. Tako se smanjuje potrošnja tečnog goriva, zbog habanja postrojenja, povećava efikasnost rada kotlova i redukuje ispuštanje ugljen-dioksida iz elektrana.
 
 
 Pored toga, primena širokog spektra mera za optimizaciju procesa površinske eksploatacije, uz povećanje efikasnosti tehničkih procesa, može da omogući smanjenje pojedinih troškova eksploatacije lignita i proizvodnje energije do dvadeset, pa čak i do trideset odsto. I to u cilju obezbeđenja novca za nove aktivnosti na površinskim kopovima. Za ekonomičniju isporuku uglja elektranama neophodan je, međutim, i brži prelazak na tržišni način poslovanja, odnosno restrukturiranje i reorganizacija proizvodnje uglja.
 
 
 Kompletan proces restrukturiranja, sa racionalizacijom i modernizacijom poslovanja su, uostalom, zadaci koje je u Strategiji razvoja Srbije do 2015. godine postavila i Vlada Srbije. Konflikt interesa Proces eksproprijacije i preseljenje domaćinstava kompleksan je problem zasnovan na konfliktu interesa korisnika zemljišta i vlasnika tih poseda. U toku je trenutno preseljenje naselja Vreoci sa 1.200 domaćinstava, dok ih je „Kolubara“ do sada ukupno preselila 1.600. Kopove kolubarske rudarske oblasti karakterišu gusta naseljenost i zemljoradnja.
 
 
 Presecaju ih, uz to, putevi različitih kategorija i vodeni tokovi koji moraju i da se više puta premeštaju i preusmeravaju. U prethodnom periodu eksproprijacija, zbog nedostatka novca, nije blagovremeno sprovedena što je nametnulo i znatne probleme u razvoju kopova, jer je, između ostalog, time izazvana promena tehnologije u tim rudnicima, a to je dovelo i do smanjivanja proizvodnje. Jedan od većih uočenih problema u tom postupku je i neblagovremeno i neefikasno rešavanje imovinsko-pravnih odnosa i sporova sa vlasnicima zemljišta i objekata, kao i kašnjenje prilikom donošenja odluka o opštem interesu.
 
 Čitavu situaciju posebno opterećuje bespravna gradnja vlasnika tih nepokretnosti koji su veliki broj građevinskih objekata izgradili po šumama i njivama a koje su predmet eksproprijacije. U toku je zato podnošenje prijava za bespravnu gradnju nadležnim gradskim inspekcijama za objekte koji se nalaze na parcelama za koje je utvrđen opšti interes, a očekuje se i aktivnije učešće države u prevazilaženju problema eksproprijacije, uz donošenje propisa zasnovanih na iskustvima drugih rudarskih regija u Evropi.
 
 No, kako se na ovim područjima najviše stanovnika, pored rada u rudnicima, bavi i zemljoradnjom, rudarska kompanija je u skladu sa zakonom dužna da na njima sprovede postupak rekultivacije koja se, međutim, zbog nedostatka novca, poslednjih deset godina nije sprovodila. Stoga će korisnik ležišta posle završetka eksploatacije uglja, već u bliskoj budućnosti, biti obavezan da namenu zemljišta privede prvobitnoj funkciji i to u dosta kratkom vremenskom periodu, a kako je to i jedan od propisanih uslova za dobijanje kredita, nameće se i potreba formiranja efikasnijih službi za sprovođenje rekultivacije. Jer, zaostalih obaveza već ima mnogo, a stižu i nove.
 
 
 Kada je o ekologiji i proizvodnji lignita reč, takođe, u poslednjih deset godina nisu takoreći primenjivane nikakve mere. EPS bi, stoga, trebalo da se osposobi i za primenu novih, viših zakonskih standarda u oblasti ekologije kojima se štiti životna sredina i u zonama eksploatacije uglja. U tom smislu počelo se sa izdvajanjem sredstava za sprovođenje ekoloških mera po zatvaranju rudnika. Pred rudarima je, dakle, obilje ozbiljnih zadataka. Ne samo u proizvodnji uglja.
 
 Zbog drugačijeg odnosa sa lokalnom zajednicom eksproprijaciju i rekultivaciju bi, recimo, trebalo sprovoditi sa najvećom pažnjom kako bi se pomoglo stvaranje novog javnog mnjenja, a rudnici i u relativno gusto naseljenim oblastima bili dugoročno prihvaćeni kaže Slobodan Mitrović.
 
 Miodrag Filipović