Nije lako poverovati u informaciju koju smo slučajno saznali – u naselju Kumodraž jedan biznismen gradi novi kompleks stanova, nekih 500, u koje ugrađuje grejanje na struju, električnim kotlovima. A na pitanje da li je to normalno i ekonomski isplativo, investitor, uz osmeh, kaže da će stanove prodati, kupcima je najlakše da se greju pritiskom na dugme, a o računima za potrošenu struju nek sami brinu.

Nije li ovaj primer ilustracija naopake energetske politike ove zemlje, pre svega pogrešnih shvatanja o politici cena i uzaludnosti praznih priča i apela o racionalnom korišćenju energije, štednji i održivom razvoju energetike? I danas, naime, većina potrošača električne energije misli, često i računima dokazuje, da je ekonomičnije koristiti struju za grejanje nego druge oblike energije, i, što je još gore, da država, EPS, vlada ili ministarstvo to mora da im obezbedi. Direktnije rečeno, samo ekonomske cene električne energije, sa kojima će grejanje na struju postati neisplativo, mogu promeniti ponašanje. Što je, uostalom, u praksi dokazano u gotovo svim evropskim zemljama. O cenama električne energije, kao i ostalim vrstama energije, u Srbiji se toliko priča i raspravlja da već i vrapci znaju kako je neophodno menjati način utvrđivanja i nivo cena. Ali, u praksi se tapka u mestu.

Ove godine su, odlukama nadležnih, u dva navrata povećavane cene, ukupno poskupljenje je nešto iznad 10 procenata, a u sledećih nekoliko godina trebalo bi primeniti isti recept.

Šta je postignuto?

Kao i prethodnih godina inflacija je pojela poskupljenja i ostalo se, zapravo, na istom. A kad se domaće cene preračunaju u evre i upoređuju sa susednima, nastaje još pogubnija anomalija. Letos, na primer, prilikom poskupljenja, izračunato je da je prosečna cena stigla na šest evrocenti, što su analitičari tumačili kao zadovoljavajući nivo.
 
Danas, međutim, ta ista cena u dinarima, preračunata u evre, smanjena je bar za trećinu, što znači da smo u konvertibilnoj valuti tamo gde smo bili pre dve godine. A pošto se i za ostale vrste energije cene propisuju, u najmanju ruku čudnim odlukama (setimo se samo prirodnog gasa), može se razumeti i ponašanje potrošača.

Uzgred budi rečeno, izračunato je da svaki dinar više za evro znači 300 miliona dinara manji prihod EPS-a, to jest, 10 dinara skuplji evro smanjuje prihod za tri milijarde, na godišnjem nivou. Lek protiv ovih anomalija postoji, treba ga samo koristiti.

Jedan od ključnih razloga čitavog procesa deregulacije elektroprivrede je izmeštanje odlučivanja o cenama iz vlasti, to jest iz sfere politike, u stručne, nezavisne institucije – regulatorne agencije.

Ako se već u nekim zemljama odustaje od plodova deregulacije u vidu razdvajanja delatnosti, za šta se koristi lepa srpska reč unbluding, i vraća vertikalna organizacijaproizvodnje, prenosa i distribucije, sigurno je da se neće napustiti postupak određivanja cena. Možda je proces deregulacije pogrešno kršten – kad se sagleda šta regulatorne agencije rade, utisak je da elektroprivreda nikad u istoriji nije bila toliko regulisana u ekonomskom delu.

Ali, naziv je sporedan, bitna je suština. Kako se u skupštinskoj proceduri već nalazi predlog izmena Zakona o energetici, prilika je da se ispravi propust i odlučivanje o cenama prenese na nezavisnu državnu instituciju. Time bi se, s jedne strane, izbegli nesporazumi, poput aktuelne rasprave o platama u javnim preduzećima (neka, navodno, posluju uspešno zbog sposobnosti poslovodstva, druga su neuspešna, a niko ne pominje da ih u gubitke teraju odluke o cenama), a, s druge, demagoške priče o siromašnima.


Podrazumeva se, naravno, da država vodi socijalnu politiku i pomaže ugroženima, ali to se ne radi kroz cene energije, hrane i drugih proizvoda.

EPS - Časopis kWh, decembar 2008
Dragan Nedeljković